Dan kada su „mrtvi“ jurišali

Legenda kaže da je Kajmačalan dobio ime po lopovu čiji je nadimak bio „Kajmak“ (najbolji). On se sa svojom bandom popeo na najviši vrh planine Nidže u želji da sakrije ukradeno zlato. Kajmak je pronašao veliku rupu i nakon što je u nju spustio zlato, biva ubijen i gurnut u istu rupu od ostalih članova grupe. Na taj način je Kajmak postao večni čuvar zakopanog blaga. Nije poznato da li je Kajmak imao prilike da „ustane“ i zaštiti svoje blago. Ali, iako deluje nestvarno, sasvim je sigurno da su septembra 1916. g. najvišim vrhovima planine Nidže jurišali „mrtvi“.

Dugo je štab Vrhovne komande Vojvode Petra Bojovića zahtevao da se krene u proboj uprkos zabrani Saveznika. Srpske vojskovođe upamtile su da je Solunski front nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Srbiji u jesen 1915. g.,  ali da su malobrojne savezničke jedinice stigle prekasno da spreče srpsku golgotu. Nakon toga solunsko ratište je smatrano sporednim i skoro nebitnim, a sve nade Saveznika polagane su u Zapadni front.  Zbog toga, srpske vojsovođe nisu bile voljne da čekaju obećano britansko pojačanje i uđu u još jednu zimu. Vrhovni komandant, Regent Aleksandar, smatrao je da je previše srpske krvi proliveno, ali je uvideo važnost proboja. Sa komandom je napravio kompromis da u prvim ešalonima učestvuju samo dobrovoljci.

Tačno u 5 časova 12.9.1916. g. dobrovoljci pod vođstvom Vojvode Vuka (Vojina Popovića) i Esad-paše Topanija krenuli su u samoubilačku misiju. Potpuno goloruki, ispred sebe su gurali drvena kolica natovarena velikim kamenjem i prekrivena mrežom i tako kao živi štit branili nastupajuću srpsku pešadiju od bombi i metaka kojima su bili zasipani.

Odlučujuće borbe za sam vrh vodile su se od 26. do 30. septembra 1916. godine, a ratna sreća više puta je menjala strane. Borbu je otežavalo i loše vreme i gusta magla tako da se neretko vojnici nisu raspoznavali u rovu. Srpski vojnik je u jednoj ruci držao bajonet, a drugom rukom je dodirivao vojnika do sebe po glavi i tražio šlem. U slučaju da ne napipa šlem znao je da je to bugarski vojnik. Sa druge strane, bugarski vojnici bili su iznenađeni kada su shvatili da ih, umesto francuskih, napadaju srpski vojnici za koje su verovali da su skončali u Albaniji. Usled šoka, neki od njih su umrli od infarkta, a većina je zbog neprestanog dejstva artiljerije zapala u tešku psihičku krizu i krenula u  povlačenje vičući: „Bežite živi, idu mrtvi“.

Iako je otvorena „Kapija slobode“, a srpska vojska doživela svoju reafirmaciju, Saveznici su zaustavili dalja napredovanja, a na konačnu ofanzivu se čekalo dve godine uz stalne tajne pregovore sa Bugarima. Vojvoda Vuk je poginuo, a Esad-paša Topani je zadobio teške rane. Kajmakčalan je preživeo, ali je ubijen u atentatu 1920. g. od strane albanskih ekstremista koji su mu zamerali upravo to što se borio zajedno sa srpskom vojskom. Mnogi smatraju da su od tada albansko-srpski odnosi trajno narušeni.

I pored svega, nama je Kajmakčalan urezan duboko u genetski kod, a ostaje nam da se ponosimo i pamtimo iskrene komentare londonskog “Mančester gardijan”neposredno posle kraja Velikog rata : “Ma koliko bila velika uloga Francuza u pobedi, danas ceo svet misli na Srbiju”.