Bože mili! Čuda velikoga!

Današnji Dan Državnosti slavimo i kao sećanje na legendu i čoveka po imenu Đorđe Petrović koji je posadio pelcer srpske nezavisnosti u bašti Otomanskog carstva.

Mozaik u mauzoleju na Oplencu

Po predanju, rođen je u veoma siromašnoj porodici koja se doselila u Šumadiju. Nisu imali ni za porez, pa se celo selo solidarisalo i plaćalo za njih. Kao dete Karađorđe je sa ocem služio na imanjima lokalnih Turaka spahija.

Nakon ženidbe rešio je da pobegne u Austriju. Jedan od razloga za bekstvo je bila i želja bogatog lokalnog Turčina da iskoristi pravo prve bračne noći sa Karađorđevom ženom Jelenom. Do današnjih dana se ne zna da li je on ubio tog Turčina ili je samo pobegao. U Austriji radi u manastiru Krušedol, ali i uči prve vojne veštine.

Po povratku u Šumadiju postaje vešt trgovac i dosta zarađuje trgujući svinjama. Povezuje sa lokalnim hajducima i svima koji više nisu mogli da izdrže tursku vlast i dahije.

Ubrzo je skoro cela zemlja bila pod oružjem. Na jednom zboru u Orašcu, na Sretenje 1804. godine, za vođu ustanka prvo je predložen Stanoje Glavaš, ali pošto je to ovaj odbio, predložen je knez Teodosije Marićević iz Orašja u kragujevačkom okrugu. Međutim, i on je odbio ali na njegov predlog za vođu ustanka izabran je Karađorđe.  Sam Karađorđe je rekao da bolje da ga ne biraju, jer je previše prek i da može da srlja u nemoguće. Ustanici su na to odgovorili da im baš takav vođa i treba. Pošto nisu imali podršku velikih sila, sami ustanici su svojim novcem morali da kupuju oružje od Austrije.

Karađorđe je bio izuzetno vešt vojni strateg, pa je uspevao da dobije i one malo verovatne bitke. Neke od strategija koje je primenjivao su bile strategije iz nemanjićke Srbije, koje su ostale sačuvane u manastirima.  U borbi je bio neustrašiv i nije znao za strah. Prema izdajnicima nije imao milosti i svaki je bio surovo pogubljen. Nikada se nije pokolebao, iako realno šanse za pobedu nad turskim carstvom nisu postojale.

Napoleon je za Karađorđa rekao: „Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!“

Pogibija Hajduk Veljka Petrovića i tursko pojačanje, dovelo je do onog neizbežnog: propasti ustanka. Nakon toga, Karađorđe odlazi u Rusiju, a tajno u Srbiju dolazi 1817. g.

[avatar user=“Lazar Prokic“ size=“original“ align=“left“ link=“/author/lazar-prokic/“ /]