Švajcarac koji nas je dobro poznavao

„Oko podneva smo bili blizu vrha Kajmakčalana. Konje smo ostavili u njegovom podnožju i penjemo se na vrh da vidimo bojište. Gotovo sve je ostalo na svom mestu. Tek što je zakopano nekoliko tela poginulih kiša ih ponovo otkopava. Jezivi prizori s bojnog polja. Na visini od 2.525 metara na ovom ogoljenom, prostranom terenu leže stotine smrznutih trupova. Pokrivaju ih oblaci i magla koje rasteruje vetar a veliki jastrebovi i gavrani krstare nad njima i jedu njihovo meso…”

Ovako je doktor Rudolf Arčibald Rajs (1875-1929) opisao mesto veličanstvene bitke u kojoj je srpska vojska osvojila neosvojivo i prošla kroz vrata slobode kročivši ponovo na tlo svoje zemlje. Sve svoje beleške koje je vodio, dopise koje je slao švajcarskim, francuskim i holandskim listovima, sabrao je u knjizi „Šta sam sve video i proživeo u velikim danima”.

Opčinjen junaštvom srpskog naroda i njegovom ulogom u Velikom ratu, zavoleo je srpskog vojnika-seljaka i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji. Ipak, nije bilo sve tako idealno. U posleratnom dobu Rajs je bio razočaran politikanstvom, korupcijom i velikim brojem intriga. Nezadovoljstvo i gorčina su bili preveliki, a jedna svađa sa prvim komšijom, bivšim ministrom koji je bio poznat po tome što se za vreme rata sa celom porodicom sklonio od svih opasnosti, dovela je do moždane kapi i Rajsove smrti. Prema sopstvenoj želji sahranjen je na Topčiderskom groblju, a tri nedelje kasnije ispunila se velika Rajsova želja – prenos njegovog srca na Kajmakčalan. Na mermernoj urni zapisano je ćirilicom:

Ovde, u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana
Zlatno srce spava,
Prijatelja Srba iz najtežih dana,
Junaka Pravde, Istine i Prava,
Švajcarca Rajsa, kom’ nek je slava

Ostalo je zapisano da je u trenutku polaganja urne deset aviona bombarderske eskadrila dvadeset puta preletelo i  kišom cveća zasulo grobove i veliki pozlaćeni krst iznad crkve Svetog Petra na Kajmakčalanu.